Most na Adi

U kraju sam nešto sa drugom bio i bilo je vreme da odem kući, ali… Dok sam koračao ka kući, nisam mogao da ne primetim ovaj neverovatan zalazak. Odmah sam se setio da sam obećao da ću da slikam jedan i otrčao kući po aparat, seo sam u auto i brzo se odvezao na mesto koje sam mislio da će biti savršeno. Svaki semafor koji je mogao mi je bio crvene boje. Svaki autobus koji je mogao da prođe prolazio je tuda. Sunce polako odlazi, a ja se molim za još 5 minuta. Stižem na mesto nameštam stativ u trku, ali kad sam došao na tom mestu pogled nije bio očekivajući jer se Sunce skoro nije ni videlo. Razočaran sam se setio drugog mesta gde bih mogao da slikam. Trčim, ali kad sam trebao da uđem u auto vidm da mi je kljuc ispao. Tražim ključ, tražim i tražim… Našao sam ga i uspevam da dodjem
do ovog mesta ali taman što sam slikao dve slike kreće pljusak. I tako sam “uhvatio” još 2 slike i otišao kući. Došao sam do zaključka da se cimanje uvek isplati. Barem se nadam 🙂